Treća etapa je trebala da bude jedna od lakših, ali je ipak zahvaljujući nekim stvarima bila najteža.



Plan je bio da krenem u 6 sati ujutru. Međutim, magla je promenila taj plan pa sam krenuo tek u 7 sati. Po magli nisam smeo da idem, jer je vidljivost bila svega nekoliko desetina metara. To je dovelo do toga da mi šećer poraste na 14 mmol/L. Promena plana, tj odlaganje nečega može veoma mnogo da košta nas dijabetičare. Umesto da vozim, sat vremena sam sedeo čekajući da se magla povuče, pa umesto da "potrošim" 100 ili 200 gr. UH potrošio sam mnogo manje za tih sat vremena, a doručak nisam mogao da pomerim kasnije.




U sedam sati se magla povukla i krenuo sam na poslednju etapu do mora. Šećer je već posle pola sata došao na normalu. Međutim kako sam počeo da se penjem na brdo pre Mojkovca, ponovo je počelo biti maglovito. U stvari to i nije prava magla, nego oblaci. Nadmorska visina vrha je blizu 1000 metara. Na nekim mestima vidljivost je bila svega 10-20 metara, a čekao me je spust u Mojkovac. Još veći problem je što ne znam put, možda ima neka rupa ili oštra krivina. Lagano brzinom od 15-20 km/h spustio sam se u Mojkovac.




Pauza za ručak pola sata. Posle prevoja čekala me je veoma laka deonica. 60 kilometara spuštanja do Podgorice. Međutim… Ovde je nastao drugi problem. Počeli su tuneli, jedan za drugim skoro na svakom kilometru. Tuneli su obično bili veoma kratki od 20 do 100 metara. I taman kada sam većinu tunela prošao ušao sam u jedan i nikako da izađem. Nigde nema "svetla na kraju tunela". A onda još veći problem. Kolona automobila iz suprotnog smera je prošla i "odnela svetla sa sobom", tako da je nastao mrak.




Imao sam svetla i napred i nazad ali to nije bilo dovoljno. Još ako dodamo činjenicu da su mi farovi automobila zaslepili vid, kao i to da sam došao iz svetlijeg okruženja (bilo je podne, sunce na vrhu) u potpuni mrak. U tom trenutku sam prestao da okrećem pedale i očekivao da udarim u jedan od zidova tunela. Na svu sreću naišla je druga kolona automobila, a posle nje odmah i treća. Obe kolone su mi išle u susret, ali sam makar video na kojoj strani treba da vozim. Kada sam napokon izašao iz tunela, okrenuo sam se i pročitao: "Dužina:740m" !!! Pored toga tunel krivuda kao zmija. Na moju nesreću dužina tunela je pisala samo sa ove strane. Posle toga je počela da me hvata panika. Milsio sam, ako postoji tunel ove dužine, ko zna, možda postoji tunel koji je mnogo duži (kilometar ili dva). Ispred svakog narednog tunela sam stao i pročitao dužinu, a ako nije pisalo koliko je dugačak, onda sam osluškivao koliko je potrebo automobilima da prođu kroz njega. Na moju sreću, do mora nije bilo dužeg tunela od 200m.


Još jedan problem koji me je pratio na ovoj etapi je tečnost. Od Kolašina pa do mora nigde nema česma sa vodom,a ovo je bio jedan od najtoplijih dana u ovoj godini. U Podgorici ima česma ali nema vode. Jedini spas su mi bile prodavnice. U Podgorici sam naparvio još jednu pauzu i raspitao se o preostalom putu. Saznao sam da ima 2 tunela (ne opet) koji prolaze kroz planinu tako da nisam morao da idem okolo preko nje. Za razliku od ostalih ova dva tunela su osvetljena i imaju 2x2 trake. Međutim…




Kada sam stigao blizu tunela, naišao sam na jednog policajca. Od njega sam saznao da ne mogu kroz tunel, pošto oni što rade na naplatnim rampama ne puštaju bicikliste. (Verovatno ne postoji taksa za biciklove). Bio sam na svega 20 minuta od mora, a sad sam morao 50 km okolo i to preko brda.




Počeo sam da se penjem. Nigde česme, nigde radnje, nigde žive duše i ono što je najvažije nigde kraja penjanju. Put sve stramiji, a na nekim mestima nema zaštitne ograde pored puta tako da izgleda veoma zastrašujuće.

Posle 1,5 h penjanja, stigao sam na vrh. Ali još uvek ni traga od mora. Sad je put ravan ali nikako da ugledam more. Već sam pomislio da sam zalutao.



I onda posle desetak kilometara…more je na vidiku. Sad me je čekao spust do Petrovca, opet bez zaštitnih ograda i onda još 17 km do Sutomora. Verovali ili ne 3 puta sam večerao.